This is my Serbian translation of Paul Graham’s “The Four Quadrants of Conformism”. Original text in English is here: www.paulgraham.com/conformism.html
Prim. prev: Ovo je moj prevod eseja Pola Grejema “The Four Quadrants of Conformism”. Original na engleskom se nalazi ovde: www.paulgraham.com/conformism.html
Jul 2020Ako bismo želeli da klasifikujemo ljude, jedan od načina za to koji bi nam najviše toga razotkrio bio bi taj da ih podelimo na osnovu toga koliko su agresivni u svom konformizmu. Zamislimo kartezijanski koordinantni sistem čija horizontalna osa na levoj strani ima „konvencionalno razmišljanje“ a na desnoj „nezavisno razmišljanje“, vertikalna osa ide od „pasivno“ u dnu do „aktivno“ na vrhu. Četiri kvadranta koja bismo tako dobili predstavljala bi definicije četiri tipa ljudi. Idući od gornjeg levog kvadranta u smeru suprotnom onom kazaljke na satu: agresivno konvencionalno razmišljanje, pasivno konvencionalno razmišljanje, pasivno nezavisno razmišljanje, i agresivno nezavisno razmišljanje.Čini mi se da su sva četiri tipa zastupljena u većini društava, kao i da to kom kvadrantu neko pripada zavisi više od njegove ličnosti nego od preovlađujućih verovanja u datom društvu.[1]Možemo samo da pogledamo kako se ponašaju mala deca i videćemo neke od najboljih dokaza za obe ove tvrdnje. Svako ko je bio u osnovnoj školi video je ova četiri tipa ljudi. Upravo činjenica da su školska pravila arbitrarna pedstavlja snažan dokaz u prilog tome da to pod koji kvadrant će ljudi potpasti zavisi više od njih samih nego od pravila.Deca u gornjem levom kvadrantu, ona koja su agresivna u svom konvencionalnom razmišljanju, su tužibabe. Ona smatraju ne samo da svi moraju da poštuju pravila, već i da one koji ih ne poštuju treba kazniti.Deca u donjem levom kvadrantu, ona koja su pasivna u svom konvencionalnom razmišljanju, su – ovce. Ona pažljivo paze da ispoštuju pravila. Kada ih druga deca prekrše, ova deca se brinu da će prekršioci biti kažnjeni, nasuprot tome da se aktivno pobrinu da budu kažnjeni.Deca u donjem desnom kvadrantu, ona koja su pasivna u svom nezavisnom razmišljanju, su sanjari. Ona ne haju previše za pravila i verovatno nisu čak ni sasvim sigurna šta su pravila.Deca u gornjem desnom kvadrantu, ona koja su agresivna u svom nezavisnom razmišljanju, su ona koja su – nevaljala. U susrtetu sa pravilom, njihov prvi impuls je da posumnjaju u njega. To što im neko prosto kaže da treba nešto da urade navodi ih da postupe upravo suprotno.Kada merimo nivo konformizma moramo reći u odnosu na šta ga merimo – a to se menja tokom odrastanja. Kod male dece, merimo ga u odnosu na pravila koja su im postavili odrasli. Ali kasnije, vršnjaci su ti koji postaju izvor pravila. To znači da u grupi tinejdžera u kojoj svako krši školska pravila na isti način niko ne razmišlja nezavisno – pre je suprotno slučaj.Kod odraslih, možemo da prepoznamo kome od ova četiri tipa pripadaju na osnovu toga kako se oglašavaju, baš kao što bismo mogli da prepoznamo četiri vrste ptica. Oglašavanje onih koji su agresivni u svom konvencionalnom načinu razmišljanja je „Crush <outgroup>!“ (Uskličnik nakon varijable izgleda dosta alarmantno, ali u tome i jeste problem sa onima koji su agresivni u svom konvencionalnom razmišljanju.) Oglašavanje ili vapaj onih koji su pasivni u svom konvencionalnom razmišljanju je „Šta će misliti komšije?“ Vapaj onih koji su pasivni u nezavisnom razmišljanju je „Svakom svoje.“ A vapaj agresivnih u nezavisnom razmišljanju je „Eppur si muove”. Ova četiri tipa ljudi nisu ravnomerno zastupljena. Ima više pasivnih nego agresivnih ljudi, i veoma mnogo više onih koji razmišljaju konvencionalno nego nezavisno. Pa su tako oni pasivni koji konvencionalno razmišljaju najbrojniji, dok najmanje ima onih koji su agresivni u svom nezavisnom razmišljanju.Pošto to kome će neko kvadrantu pripadati zavisi više od njegove ličnosti nego od prirode pravila, većina ljudi bi pripadala istom kvadrantu čak i da su odrasli u potpuno drugačijem društvu.Profesor Robert Džordž (Robert George) sa Prinstona je nedavno napisao:Kada pitam studente šta bi bio njihov stav o robovlasništvu da su bili belci i živeli na Jugu [Amerike] pre abolicije. I, šta mislite? Svi do jednog bi bili abolicionisti! Svi do jednog bi hrabro govorili protiv robovlasništva, i predano radili protiv njega.
Profesor Džordž je suviše uviđavan bi to rekao, ali svakako da ne bi. Ipak, ne bi trebalo da tek tako pretpostavimo da bi se njegovi studenti, u proseku, ponašali isto kao i ljudi tog vremena. Pre bi trebalo da pretpostavimo da bi oni studenti koji su agresivni u svom konvencionalnom razmišljanju danas, bili agresivni u konvencionalnom razmišljanju i onda. Drugim rečima, ne samo da se ne bi borili potiv robovlasništva, već bi bili među njegovim najstamenijim braniteljima.Priznajem da sam pristrasan u vezi s onim što ću sada napisati, ali čini mi se da su oni koji su agresivni u konvencionalnom razmišljanju odgovorni za neproporcionalnu količinu problema u svetu, kao i to da su mnogi običaji i pravila koje smo usvojili od Prosvetiteljstva do danas smišljeni upravo da bi nas ostale zaštitili od ovakvih ljudi. Odličan primer je to što smo odustali od pojma jeresi u korist principa slobodne rasprave o svim mogućim pojmovima i idejama, čak i o onima koje se trenutno smatraju za neprihvatljive, i to što ne kažnjavamo ljude koji bi da isprobaju te pojmove i ideje da bi videli da li "rade".[2] Međutim, zašto treba zaštiti one koji nezavisno razmišljaju? – Zato što su oni ti koji imaju nove zamisli i vizije – nove ideje. Da bi neko bio uspešan naučnik, nije dovoljno da bude u pravu. Treba biti u pravu onda kada su svi drugi u krivu. Ljudi koji konvencionalno razmišljaju nisu u stanju za to. Iz sličnih razloga, svi uspešni direktori ("CEO") startapova nisu samo nezavisni u razmišljanju, već su i agresivni u tome. Prema tome, nije slučajno to da društva prosperiraju u onoj meri u kojoj u njima važe običaji i pravila kojima se oni koji konvencionalno razmišljaju drže na bezbednoj udaljenosti. [3]Tokom poslednjih godina, mnogi od nas su primetili da su običaji i pravila koji za cilj imaju da zaštite slobodno istraživanje i preispitivanje ideja izgubili na snazi. Neki kažu da preterujemo – da ili nisu mnogo oslabili ili da su oslabili u korist nekog višeg cilja. Ovo poslednje ću odmah da odbacim. Kada su oni koji konvencionalno razmišljaju u poziciji da donose odluke, oni će uvek reći da rade u službi višeg cilja. Problem je u tome što se zgodi da je svakog puta u pitanju neki drugi viši cilj nekompatibilan sa prethodnim višim ciljem.Što se tiče prethodne primedbe, da su oni koji nezavisno razmišljaju preosetljivi, i da slobodno istraživanje i preispitivanje ideja nije baš do te mere osujećeno, smatram da o tome ne mogu da sude oni koji i sami ne razmišljaju nezavisno. Ukoliko neko nema svoje ideje, ne može da uvidi koji broj ideja je skrajnut iz prostora slobodne rasprave – samo oni koji nezavisno razmišljaju dolaze do ideja koje se nalaze na obodima društvenog diskursa. Upravo zbog ovoga, ovakvi ljudi su često veoma osetljivi kada su u pitanju promene koje se odnose na slobodno istraživanje ideja. Oni su kanarinci u rudniku uglja.Oni koji konvencionalno razmišljaju kažu, kao i uvek, da ne žele da uguše raspravu o svim idejama, već samo o onim pogrešnim ili lošim.Neko bi pomislio da je samo iz poslednje rečenice jasno koliko je opasna igra koju igraju. Ali, objasniću detaljnije. Postoje dva razloga iz kojih je važno da postoji mogućnost rasprave čak i o „lošim“ idejama.Prvi je taj da će u svakom procesu odlučivanja o tome koje ideje zabraniti nemonovno doći do grešaka. Tim pre što niko pametan ne bi želeo da se bavi ovako nečim, time se na kraju bave oni koji su glupi. Kada se u nekom procesu javlja puno grešaka, onda treba ostaviti prostor za pogrešku. U ovom slučaju to bi značilo da onaj koji odlučuje treba da zabrani manje ideja nego što bi želeo. Međutim, onima koji su agresivni u konvencionalnom razmišljanju predstavlja problem je da tako postupe, delimično zbog toga što vole da vide da drugi budu kažnjeni, baš kao što su voleli otkad su bili deca, a delimično zbog toga što se međusobno takmiče. Sprovodioci vladajuće doktrine ne mogu da dozvole postojanje neke ideje na granici prihvaćenog jer bi onda omogućili drugim sprovodiocima da budu za jedan bolji od njih u domenu moralnog čistunstva i čak da se okrenu protiv njih samih. I zato umesto da dobijemo prostor za pogrešku koji nam je potreban, na kraju dobijemo upravo suprotno: vrtlog u kome svaka ideja koja barem izdaleka ima potencijal za zabranu biva zabranjena.[4]Drugi razlog iz kog je opasno zabranjivati raspravu o idejama je taj da su ideje međusobno povezane više nego što to izgleda. To znači da restrikcije na diskusije o određenim temama ne pogađaju samo te teme. Restrikcije se šire na svaku temu čije implikacije se tiču zabranjenih tema i to ne samo u ekstremnim slučajevima. S najboljim idejama upravo je ovo slučaj: njihov uticaj se oseća i u oblastima veoma udaljenim od oblasti iz koje su potekle. Gajiti ideje u svetu u kome su neke ideje zabranjene bilo bi kao igrati fudbalski meč sa minskim poljem u uglu terena. U tom slučaju, ne bi se radilo samo o tome da bi čovek igrao istu igru samo na terenu drugačijeg oblika. Igrao bi jednu veoma inferiornu igru čak i na bezbednom delu terena.U prošlosti, oni koji nezavisno razmišljaju zaštitili bi se tako što bi došli da rade na određenim mestima – prvo na sudovima, zatim na univerzitetima – gde su u određenoj meri mogli sami sebi da postavljaju pravila. Mesta u kojima ljudi barataju idejama obično imaju običaje i pravila za zaštitu slobodnog istraživanja i slobodne rasprave, iz istog razloga iz kog fabrike za proizvodnju vafera imaju moćne filtere za vazduh, ili studiji za snimanje muzike zvučnu izolaciju. Barem tokom poslednjih par vekova, kada bi oni koji su agresivni u konvencionalnom mišljenju iz već nekog samo njima znanog razloga počeli da proganjaju ljude, univerziteti su bili najbezbednije utočište.Međutim, ovoga puta to možda neće biti tako, zbog žalosne činjenice da je najskoriji talas netolerancije počeo upravo na univerzitetima. Počeo je sredinom osamdesetih i iako je do 2000. izgledalo kao da je utihnuo, nedavno se, sa pojavom društvenih mreža, ponovo rasplamsao. Izgleda da je ovo bio, nažalost, auto-gol Silicijumske Doline. Skoro svi ljudi koji vode Silicijumsku Dolinu nezavisno razmišljaju, ali su dali u ruke onima koji su agresivni u konvencionalnom razmišljanju oruđe o kome su ovi drugi mogli samo da sanjaju.S druge strane, možda je slabljenje duha slobodnog istraživanja na univerzitetima podjednako simptom odlaska onih koji nezavisno misle koliko i uzrok. Ljudi koji bi pre 50 godina postali profesori danas imaju druge mogućnosti. Danas mogu da postanu Kvantitativni Analitičari ili da osnuju startapove. Da bi neko uspeo u obe ove vrste karijera mora da nezavisno razmišlja. Da su ovi ljudi postali profesori, videli bismo jaču borbu za očuvanje akademske slobode. Možda je onda suviše sumorno misliti kako oni koji nezavisno misle beže sa univerziteta koji propadaju. Možda univerziteti propadaju jer ih je puno već otišlo.[5]Mada sam proveo puno vremena razmišljajući o ovoj situaciji, ne mogu da predvidim kako će se razrešiti. Da li bi neki univerziteti mogli da preokrenu trenutni trend i nastave da budu utočišta u koja bi oni koji nezavisno razmišljaju želeli da dođu? Ili će ih oni koji nezavisno razmišljaju postepeno napustiti? Kad pomislim šta bismo time izgubili zaista se zabrinem.Ali, ipak imam nade na duže staze. Oni koji nezavisno razmišljaju umeju da se zaštite. Ako su postojeće institucije ugrožene, stvoriće nove. Za tako nešto verovatno je potrebno malo mašte. Ali mašta je, ako ništa drugo, njihova uža specijalnost. BELEŠKE[1] Jasno mi je, naravno, da ukoliko se ličnosti ljudi razlikuju na bilo koja dva načina, možemo ih postaviti za ose i nazvati kvadrante koji tako proizlaze tipovima ličnosti. Ono što tvrdim je da su ose pod pravim uglom jedna u odnosu na drugu, tj. nezavisne, i da postoje značajne varijacije u obema.[2] Oni agresivni u konvencionalnom razmišljanju nisu odgovorni za sve probleme u svetu. Drugi veliki izvor problema su harizmatične vođe koje na vlast dođu zahvaljujući tome što su se obraćali ovima. Agresivni u konvencionalnom razmišljanju postaju mnogo opasniji pod ovakvim vođama.[3] Dok sam vodio Y Combinator nikada se nisam obazirao na to da li će to što pišem uvrediti one koji konvencionalno razmišljaju. Da je YC bio firma za proizvodnju keksa, onda bih bio pred teškom moralnom dilemom. I oni koji konvencionalno razmišljaju jedu keks. Međutim, ne osnivaju uspešne startapove. Ako sam ih obeshrabrivao da se prijave za YC, to je bilo samo zato da bih nas poštedeo silnog čitanja aplikacija.[4] U jednom domenu desio se progres: govor o zabranjenim idejama se manje oštre kažnjava nego u prošlosti. Barem u bogatim zemljama, opasnost da će nekog ubiti je mala. Agresivni u konvencionalnom razmišljanju uglavnom se zadovolje time da nekoga otpuste.[5] Mnogi profesori nezavisno razmišljaju – naročito u matematici, prirodnim i tehničkim ("hard") naukama i inženjerstvu, u kojima onaj ko hoće da uspe mora tako da razmišlja. Ali, studenti su više ogledalo opšte populacije pa prema tome većinom konvencionalno razmišljaju. Tako, kada dođe do sukoba između studenata i profesora, ne radi se samo o sukobu generacija već i o sukobu različitih tipova ljudi. HVALA Semu Altmanu (Sam Altman), Trevoru Blekvelu (Trevor Blackwell), Nikolasu Kristakisu (Nicholas Christakis), Patriku Kolisonu (Patrick Collison), Semu Gičuru (Sam Gichuru), Džesiki Livingston (Jessica Livingston), Patriku Mekenziju (Patrick McKenzie), Džefu Ralstonu (Geoff Ralston), i Hardžu Tagaru (Harj Taggar) što su čitali radne verzije ovog eseja.